Na naslovnici beogradske politike 13. ovog mjeseca osvanuo je naslov preko naslovnice, “Dubrovnik je po jeziku uvek bio srpski”. Profesor beogradskog sveučilišta Slavko Petaković tvrdi da je Dubrovnik “najveća riznica građe za proučavanje povijesti srednjovjekovne Srbije”. Ovo nije prvi ovakav slučaj, ranije je Matica srpska Držića i Gundulića svrstavala u srpske književnike, a slučaj su komentirali i hrvatski ministri.
– U nacionalnom pogledu negdašnji Dubrovčani izjašnjavali su se upravo kao Dubrovčani. Srpske teritorije u okruženju bile su im od vitalnog značaja, te su posede svoje republike uvećavali kupujući teritorije od srpskih vladara, na primer, od cara Dušana, koji je, prema određenim izvorima, ustrojio i jednu biblioteku u Dubrovniku – iznosi profesor u intervjuu Politici.
– O bliskosti i međusobnom poverenju svedoče i saznanja da su srpski vladari pod senkom turskog prodora na njihove teritorije svoje blago deponovali upravo u Dubrovnik na pohranu, dok su u gradu u smutnim vremenima nalazili i sigurno pribežište. Jedno od ključnih identitetskih obeležja određene književnosti jeste jezik na kome je ona nastala. Milan Rešetar, znameniti filolog i „najbolji poznavalac jezičkih prilika u Dubrovniku”, svoja višedecenijska istraživanja utemeljio je na izvornoj, obimnoj građi koja obuhvata povelje, pisma, službena dokumenta, poeziju, prozu i druge izvore. Dokazao je nepobitno da je govor Dubrovnika izdavna, od ranih stoleća kada je slovenski element u gradu sasvim prevladao (etnički i jezički), bio hercegovački, štokavsko-jekavski. U Dubrovnik je taj jezik došao sa srpskih teritorija, starog Zahumlja i Travunije – odakle su drevnom gradu, veli Jovan Dučić, sve „krvne i duhovne ishrane dolazile”. Taj jezik, slikovito se nadovezuje Ivo Andrić, priticao je „gladeći se i mekšajući” dok ne stigne u Župu dubrovačku. Ovo potvrđuje i više desetina primera u dubrovačkim dokumentima 15–18. veka u kojima se jezik jasno imenuje srpskim („lingua seruiana”) – nastavlja Petaković.
– Ilustrativan primer jezičkih i drugih relacija Dubrovnika i Srbije predstavlja i to što Marin Držić, veliki dubrovački renesansni pisac, u jednom pismu pominje Mehmed-pašu Sokolovića kao čoveka „našeg jezika i narodnosti”. Teško da bi se moglo poverovati da je Držić, identifikujući se u određenom smislu sa Sokolovićem, mislio da je ovaj poreklom Turčin ili nešto drugo, a ne Srbin. Da zaključim odgovor na ovo složeno pitanje: svoja naučna uverenja Rešetar je sažeo u zaključak „da je Dubrovnik po jeziku uvijek bio srpski” i taj stav do sada naučno nije obesnažen, bez obzira na uporne pokušaje da se stanovišta velikog poznavaoca istorije jezika tendenciozno retuširaju, a srpska filološka tradicija koja se bavi ovim pitanjem diskredituje – kaže, između ostalog, u intervjuu.
“To što netko unutar svoje države objavljuje, to je po meni stvar kompleksa jer svojatanje Dubrovnika mislim da svakom ne pada napamet”, rekao je Radovan Fuchs, ministar znanosti i obrazovanja, i poručio srpskim učenicima i studentima da ne slušaju takve informacije već promišljeno guglaju kako bi došli do istine, javlja dnevnik.hr.
“To su stare teze, stare poražne politike i one sigurno nemaju perspektiva. Hrvatska će sigurno znati odgovoriti ako tako se bude nastavilo”, poručio je Gordan Grlić Radman, ministar vanjskih i europskih poslova.