Dana 30. travnja 1671. godine u Bečkom Novom Mjestu pogubljeni su vođe protuhabsburške urote Hrvati Petar Zrinski i Fran Krsto Frankopan.
Hrvatski knez Petar Zrinski, smioni junak u ratu s Turcima i buntovnik protiv Habsburške monarhije, napisao je jedno od najpotresnijih pisama na hrvatskom jeziku.
Uvečer, 29. travnja 1671. godine, dan uoči smaknuća u Bečkom Novom Mjestu, otvorio je srce i dušu svojoj ljubljenoj supruzi Katarini koju, iako još živ, već naziva udovicom:
„Moje drago serce!
Nemoj se žalostiti sverhu ovoga moga pisma, niti burkati. Polag Božjega dokončenja sutra u deseti ore budu meni glavu sekli, i tulikajše naukupe tvojemu bratcu. Danas smo mi jedan od drugoga serčeno proščenje uzeli. Zato jemljem ja sada po ovom listu i od tebe jedan vekuvečni valete, tebe proseći, ako sam te u čem zbuntuval, ali ti se čem zameril (koje ja dobro znam), sprosti mi. Budi Bog hvaljen, ja sam k smerti dobro pripravan, niti se plašim. Ja se ufam u Boga vsemogućega, koji me je na ovim svitu ponizil, da se tulikajše mene hoće smiluvati, i ja ga budem molil i prosil (komu sutra dojti ufam se), da se mi na okupu pred njegovem svetem tronušem u dike vekivečne sastanemo.
Veće ništar ne znam ti pisati, niti za sina, niti za druga dokončanja našega siromaštva. Ja sam vse na Božju volju ostavil. Ti se ništar ne žalosti, ar je to tako moralo biti.
V Novem Mestu, pred zadnjem dnevom mojega življenja, 29. dan aprila meseca, o sedme ore pod večer, leta 1671.. Naj te Gospodin Bog s mojum kćerju Aurorum Veronikum blagoslovi.
Grof Zrinski Petar“
Pomiren sa sudbinom, Petar Zrinski hrabro je čekao smrt, no u ovom pismu pokazao je u duboku osjećajnost. Već sljedeći dan glave kneza Petra i Katarinina brata Frana Krste Frankopana past će pod mačem krvnika.
I Katarina je doživjela tragičan kraj – bečke vlasti su je opljačkanu i osiromašenu zatočile u Grazu s malodobnom Aurorom Veronikom. Kad su je odvojili od kćeri, tjelesno je i duševno oboljela i 1673. godine umrla u samostanu.